Digitalni mediji na Kosovu: Provera ravnoteže između slobode izražavanja i ugleda

Uspon digitalnih medija oličava ono što se naziva demokratizacijom slobode izražavanja. Ono ne poznaje nikakve informacione granice, u smislu da svakome odobrava da bude pisac, emiter ili izdavač. Sa velikim brojem aktera uključenih u digitalnim komunikacijama, postoji povećani potencijal izražavanja  koji može da krši prava na privatnost i ugled! Pravo na privatnost u kontekstu ovog istraživanja se definiše kao pravo biti ostavljen na miru i pripisuje se zaštiti ugleda pojedinaca.

 

Na Kosovu, sloboda izražavanja je ustavno pravo, definisano u skladu sa opštim načelima Ujedinjenih nacija (UN) i Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava. Međutim, ne predstavlja apsolutno pravo, što znači da ljudska prava ne mogu da se ostvaruju na način koji ugrožava prava drugih. Ovo je opšta perspektiva koju istraživanje nastoji da podrži, tvrdeći da se digitalni mediji na Kosovu sve više pretvaraju u pretnju – da budu iskorišćeni za potrebe klevete i vređanja drugih. To čini, time što stavlja naglasak na klevetu u kontekstu digitalnih medija, koji kao koncept povlači tanku liniju između zakona i prakse, odnosno dobrog i lošeg novinarstva.

 

U stvari, kleveta predstavlja interfejs između slobode izražavanja i prava na privatnost. Pitanje je kako se mogu izbalansirati ova međusobno dopunjujuća prava. Naime, u kojoj meri su digitalni mediji odgovorni za korišćenje štetnih sadržaja? Ovo, kako se u istraživanju tvrdi, na kraju zavisi od stepena odgovornosti odgovarajućih institucija i integriteta digitalnih medija. Iako je nacionalno zakonodavstvo u velikoj meri povoljno za slobodu izražavanja i medije, ono ne nudi jasne smernice ili skup institucionalnih odgovornosti kada se radi o regulisanju digitalnih medija ili onlajn štampe. Ovo sugeriše na to da bi se neke odredbe i pravila zakona trebalo da se izmene gde se zahteva posebna odgovornost od Nezavisne komisije za medije (NKM) za nadgledanje onlajn sadržaja, s obzirom na to da je u velikoj meri ostalo neregulisano.

 

U praksi, kako glavni nalazi ukazuju, medijski i pravosudni organi se smatraju neefikasnim u držanju medije odgovornim za proizvodnju štetnog sadržaja. Regulatorni organi su u izvesnoj meri pristrasni i nemaju ljudske i finansijske kapacitete da sprovode njihov autoritet, kako bi kontrolisali i odvratili digitalne medije od povređivanja ugleda pojedinaca. Kada sistemi regulisanja ili odgovornosti ne rade efikasno, trebalo bi se ticati pravosuđa da napravi balans između slobode izražavanja i ugleda. Međutim, za pravosuđe da donese sudsko rešenje nakon tužbe,  njemu nedostaje znanje i samoinicijativa da proceni da li je ugled pojedinaca oštećen, u svetlu nadležnosti koja uveliko više podnošljivija nad slobodu izražavanja.

 

U odsustvu efikasnih mehanizama odgovornosti, postupanje digitalnih medija je od posebnog interesa. Kao što glavni nalazi ukazuju, postoji nedostatak nezavisnosti i integriteta digitalnih medija! Na Kosovu postoji ozbiljna borba da se održe standardi etičkog novinarstva. U lošoj ekonomskoj situaciji, finansijski interesi i koristi se smatraju prioritetom za digitalne medije, kako bi se sastavio kraj s krajem i unapredili njihovi reklamni profiti. Svakako, ovo stavlja Savet za štampu i Udruženje novinara Kosova u poteškoće, kada je u pitanju zaštita ugleda pojedinaca na račun slobode izražavanja, sada

 

kada više nemaju finansijsku podršku koju su nekada dobijali od međunarodne zajednice. Potreba da postanu samoodrživi je važnija nego ikada i ubrzavanje njihovih napora da pozovu na odgovornost i obuče digitalne medije protiv klevete i uvrede.

Digitalni mediji na Kosovu Provera ravnoteže između slobode izražavanja i ugleda